Lazarac - mesto za igranke iza "Tri lista duvana"
Ovde živi Nada, snaja Stoleta Jankovića, režisera filma "Višnja na Tašmajdanu".
Onaj deo Masarikove iz Kralja Milana je Vračar.
Ja sam čuvao kad se pravila Beograđanka, dole sam bio policajac.
Cvetni trg - mesto za igranke na otvorenom i prva samoposluga u Beogradu, C market.
Ja sam za vreme pauze palio prvog Mercedesa sa placa i išao na Cvetni Trg da kupim pečene piliće. Prvi put se tamo rotira onaj ražanj u samoposluzi. Na tom trouglu su bile cvećare, kafane "Arilje", "Polet", "Dalmatinski Podrum"...
Restoran "Grgeč"- MC Donald's je u mojoj zgradi sada, ja sam u zgradi kod "Grgeča".
"Grgeč" je bio riblji restoran, dugo sam odlazio tamo. Bila je jako dobra kuća, odmah pored Beogradske ulice.
Ja sam tu gilice kupovala.
Popnem se na vrh zgrade, gore imam terasu, sve se vidi do Cvetka. Milina leti i sedimo noću, sto, kafa, nešto da se gricne, nismo ni svesni, koliko ostanemo, a penzioneri!
Svi ustanemo i pevamo a sad se ne srećemo. Sad se izmenilo, umesto da nas je dvadeset na terasi gore, sad je pet, šest - znači bežanje, umiranje, nestajanje. Ali Tašmajdan osvetljen.
Hotel Slavija - Ispod hotela 24 sata rade pumpe zato što je tu jezero - Mitićeva rupa.
I Dafina Milanović je htela tu da zida pa nije mogla.
Tramvaj "Prištinac" je išao od Slavije do Crvenog Krsta, a dobio je ime po Prištinskoj ulici koja se danas zove Cara Nikolaja.
Ugao Njegoševe i Alekse Nenadovića - učesnica radionice Mina Mitrović.
Ulica Kneginje Zorke - stan urednice Bazara
Kičevska - XIV beogradska gimnazija - I Čeda Jovanović nam je stanovao tu u Avalskoj ulici a išao je tu u XIV gimnaziju.
Molerova - U Molerovoj ulici je bila jedna bašta, prelepa je bila, bašta za igranke.
Hram svetog Save - simbol Beograda i Vračara. To je najviša tačka starog urbanog Beograda.
Baba Višnjina - Ja živim u zgradi i svi stanari su se dogovorili ili da mi čistimo sneg ili da platimo nekog ili ovi investitori, šta oni misle da mi tu padamo.
Ugao Kursuline i Njegoševe - Tu živi Cvetković iz Zvezde, a preko puta je stanovao Dragan Tomić, bivši predsednik Skupštine Srbije, a ovde negde treba da postoji ispod trećeg solitera izlaz, tu ima neko atomsko sklonište i tu treba da postoji prolaz do Vukovog spomenika.
Ugao Makenzijeve i Kursuline - Ugao gde je bila Komercijalna banka u Maršala Tolbuhina gde je bila farbara sad je opet neka banka. E tu na petom spratu gospođa Kandić ima restoran.
Restoran "Trandafilović" - šteta što su unakazili Trandafilovića kafanu. Ja sam u zgradi Trandafilovića. Tu su se skupljali veterani Zvezde, svakog četvrtka u 11, pa su se preselili u restoran "Srbija" u Maksima Gorkog.
Zgrada Opštine Vračar - A moja unuka kaže "Tu su se mama i tata venčali", a on kaže "Tu ćemo i mi" i tako dođu kod mene. Za deset dana su pokupili papire i evo ih sada ovde žive, čekaju da rode bebu, pa da se vrate nazad.
Dubljanska - Meni je Dušica Kočić, Petra Kočića kćerka, bila razredni starešina i predavala mi je ruski. Oni su stanovali u Dubljanskoj ulici i zato u Čuburskom parku postoji spomenik Petru Kočiću.
Gradić Pejton - I dalje je zanatlijska četvrt, ima frizera, optičara… pored njih ima i kafanica sa domaćinskom atmosferom.
Čuburski park - Najlepši park ovde, sedimo i družimo se. Jeste da ima puno pasa ali sad su napravili onaj ograđeni deo za pse.
"Čuburska lipa" - svratim ponekad unutra, ništa ne pijem, popijem čašu vode i uživam u muzici.
Ne sviđa mi se perspektiva, mi smo imali dobar život, mi ćemo se za mlade boriti.
Ova deca idu da rade, a ne isplaćuju ih, ako ne rade ovi im šut daju, ne isplaćuju im socijalno.
Ja sam igrala u kulturno-umetničkom društvu "Boško Buha", pa sam kao pionir sa 11 godina bila kod Tita na rođendanu sa tom grupom pionira.
Toliko je malo bilo ljudi, toliko su se ljudi cenili, poštovali. Recimo, dođemo iz škole i gde će moja majka da ide na pijacu zbog jednog kila paradajza - autobusi nisu postojali do 1962/3. To je bila kocka, kaldrma, nije bilo asfalta, mi deca smo se sankali od 14. decembra do Južnog Bulevara. Pošalje mene moja majka za krompir, moju drugaricu Marinu za paradajz, a mi dobijemo za sladoled, i mama mi kaže "Slušaj, nemoj slučajno pored nekoga da prođeš i da se ne javiš, pa da mi sutra kaže – Ljubice prošla tvoja ćerka i nije se javila". Ja koga god sretnem: "Ljubim ruke, dobar dan, ljubim ruke", jer šta ja znam da li zna mamu ili je ne zna, ako se ne javim dobiću batine. Jer je tako bilo - gde si smeo da prođeš a da se ne javiš nekom starijem.
Kalenić pijaca - Kalenić pijaca je trbuh Beograda, najbolja pijaca, a sad su tu najgori hohštapleri i prevaranti, preprodavci. Ranije se ovde na pijacu dolazilo sa konjima i kravama; Ovaj deo gde je sada parking kod Kalenića tu je bio prostor za konje, krave, volove... Na Đermu i Kalenić pijaci samo su seljaci prodavali, tada hrana nije bila zagađena, prodavali su seljaci iz blizine i okoline Beograda jer je onima što su dalje bio veliki napor da dolaze u Beograd.
Ljudi su imali poverenje u trgovce, znalo se od koga se kupuje, sad sami preprodavci, hrana prepuna hemije, brzo kvarljiva roba.
Na svim sportskim terenima - Obilić, a sada Sinđelić, bilo je hrane sačuvaj Bože... kuće domaćinske.
Imala sam desetak godina kad me je majka vodila da mi vade krajnike. Dok je ona bila na pijaci, sa pijace se vratila nazad, mene pokupila i vodila kući. A ja sam prihvatila da mi operišu krajnike samo zato što je na uglu 14. decembra i Maksima Gorkog bila poslastičnica. I možeš da zamisliš da mi mama kupi teglu sladoleda, a ja sam operisala krajnike zbog toga.
Niška - Jedna od znamenitosti Niške je i pekara "Gvozden", tu je pre bila i prodavnica sode vode. Ja sam tu živeo i radio kao majstor po kućama, bravario terase, kapije i ograde.
Ugao Sredačke i Niške - Dom zdravlja je bio u Sredačkoj ulici.
Tomaša Ježa - Bora Kostić, fudbaler Crvene Zvezde
Ugao Petrogradske i Maksima Gorkog - Ja gledam na zgradu opštine, meni je stan iz Petrogradske ulice, a iz dvorišta gledam u Minimaksovo dvorište. Meni je terasa 12 metara u G pa dok je on još bio živ pa Bog zna kako on se onda tamo sunčao, pa puste neke patkice, deca tamo i šta ti ja znam. Ja pijacu gledam u redove, šta ima na kojoj tezgi, sa oba prozora.
Nisam predsednik kućnog saveta, ali završavam sve što treba. Sad su krenuli da sređuju dole, da vidiš kako su nam ulaz oprali, sija se ulaz, ja mislila da su okrečili zidove, kad ono oprali zidove zato što im je došlo pismo, a nisam ni znala - čak ono pismo što sam ja pisala Đilasu došlo do njih. Ona mi pokazala ono pismo, a ja samo da vidim potpis, kad ono moj. Čak se oseća i varikina na sve strane. Ulaze, ostavljaju malu decu, vrše nuždu, po stepenicama se drogiraju, ne možete da zamislite. Ne zaključava se kapija posle njihovog radnog vremena, razvaljena je. Centar je postavio vrata, a sklonio vrata koja su bila od postanka zgrade. Neće da otvaraju, mrzi ih da odgovaraju na interfon, jer ih ima jako malo, samo stanari su popravljali kapiju, ja sam im dala i podatke i račune, ali neće. Sad tražimo da postave kameru, mora da se postave zato što imamo neprijatnosti sa njima, nisu ljudi nepoznati - videli ste gospodiina Kalenića - on je akademik, na četvrtom spratu je jedna od advokatica RTS-a, prvog programa kod Tijanića, do njenog stana je sudija kasacionog suda, njenoj kćerki koja je mala došli su gore do četvrtog sprata i lomili vrata oni koji su trebali da budu u centru, majka na poslu, ona je morala da zove i policiju. Dolaze svakakvi. Policija svaki čas ima posla tu da dolazi, pogotovo što je kafana do nas, pa ima podrum unutra, pa "Lili" ima podrum, pa je sada otvorio apoteku, pa oni misle da su dole u podrumu lekovi, pa su nam razvaljivali i vrata i podstanicu.
U ovoj zgradi je živela Jasmina Puljo, nekadašnja balerina -
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Odlazak-Jasmine-Puljo.lt.html
Opština se nalazila u Božidara Adžije na mestu Adventističke crkve.
Ulica Božidara Adžije
NU "Božidar Adžija" - "Božidarac"
U moje vreme se izlazilo uveče ali se vraćalo kući najkasnije do 11, dotle su trajale igranke. A sad vidim po mojim unucima izlazi se od 11. Pedesetih su se tu održavale priredbe. Oduševljena sam Božidar Adžijom - organizuje radionice za treće doba, kurs engleskog, kurs za kompjutere, slikarstvo.
Ja sam u Božidara Adžije namestio mom pobratimu da kupi kuću.
Ugao Južnog Bulevara i Maksima Gorkog
Rođena sam 31.08.1935. u kući preko puta benzinske pumpe, Vardarska ulica tačno izlazi na moju kuću, tu sad staju 55 i 46. U toj kući mi smo imali devet stanova za izdavanje i bakalnicu. Tu je živeo Todor Živkov, predsednik Bugarske, a partijska ćelija komunista se tada nalazila na Neimaru, Lola Ribar, Moša Pijade, i šta ti ja znam. I njegova žena Mara Maleeva je radila u bakalnici a on je išao na sastanke komunističke partije. On je imao dve kćerke - Božana i Savina. Svakoga jutra 1939. dolazila su po njega dva mladića koja su ga vodila na te sastanke komunista.
Moja kuća je srušena 18. maja 1944. to je zadnje bombardovanje Engleza kao saveznika. Gađali su Autokomandu i padne tepih bombi na moju kuću i na Neimar - to se tada zvalo Neimar. I sruši se moja kuća i taj ćošak i vrlo malo je ostalo, i ponovo se gradila 1947. kad su se braća vratila iz partizana.
Marulićeva - osnovna škola Milica Pavlović, sada Kralj Petar II
Čučuk Stanina
Na uglu Niške, Žarka Zrenjanina i Čučuk Stanine je bila kaldrma. Tu je bio vinar, koji je u dvorištu imao sobe gde su kočijasi dolazili, a napolju su vezivali konje. I dan danas stoji podrum sa svodovima koji je nekad bio vinski, ali posle rata je to opština uzela. Tu sam ja posle vezivao svoju vespu.
Sa druge strane tog vinskog podruma je moj kum Žika Stojković koga sam venčao u Banji Vrujci, jer mu je draga odatle... i decu sam mu krstio, prvo Jelenu (dobila je ime po mojoj supruzi) i Milenu (po kćerci moga brata) - dve kćeri. Žikica je divan čovek, na Bulevaru je otvorio radnju za televizore, među prvima. Prvi kolor televizor kod nas je bio japanski Hitači, a kasnije engleski Decca. Radio je po Mikrometalu u službi, specijalizirao taj televizor Decca i potom otvorio privatnu radnju na Bulevaru, Decca televizori. Međutim, to se sve ugasilo, on je počeo da radi daljinske upravljače, deca su mu odrasla, vreme je učinilo svoje i mi smo se razišli...
Žarka Žrenjanina - Došla sam u Beograd jer sam upisala Trgovačku školu. Kad sam je završila preselila sam se u Lazarevićevu ulicu, i živela sam tamo kao samica dok se nisam udala '63. Kada se Toma rodio preselili smo se u Žarka Zrenjanina i tu su mi bili najlepši dani.
Crveni Krst
Teško se dolazilo do mleka za vreme Prvog svetskog rata i na Vračaru je u blizini Žičke ulice bila mlekara.
Kad sam bila mala u mojoj ulici je bila jedna baka koja je držala kozu, ta koza me je othranila, maltene Crveni Krst je pedesetih godina bio selo.
A kada bi sada uporedili to vreme i ovo danas, niko se ne druži toliko i ne poznaje, svi su se uvukli u svoje stanove, ovde nema gde čovek da izađe, nema više parkića, sada na Crvenom Krstu prolazi autobus 83 i jako je zagađeno ne može da se diše, prepuno je izduvnih gasova, nema više čistog vazduha.
Ugao Branka Krsmanovića i Žičke - Na uglu Branka Krsmanovića i Žičke držao je radnju Smajo koji je popravljao satove.
Smajo sada živi u Budvi. Iznad Budve ima jedan venac, zaseok iza same Budve, 3-4 kilometra, gde ima kompletan pregled Budve na oku. Javlja on meni telefonom "Dođi, ovde je Đorđe Došljak direktor "Radmilovca" i tu je Mića Stojković testenine što prodaje njegova porodica". Ja odem tamo, a oni u sredini ostavili plac za mene.
Žička ulica je čuvena bila sa dućanima i malim kafanama, kao na primer "Rudo".
U Žičkoj ulici je stanovao čovek koji je imao u svom dvorištu bunar i za vreme rata kad nema vode čekamo kod njega za bokal vode.
Bioskop Avala - Bio je jako popularan, nalazio se odmah iza pozorišta.
Beogradsko dramsko pozorište
Na mestu gde je danas BDP su 50ih godina bila polja kukuruza. Pozorište je bilo divno, moji sinovi su išli, a sad imaju po 50 godina, a unuci su mi sportisti. Kada je napravljeno pozorište dignut je ugled Crvenog Krsta, postali smo deo grada a ne selo.
Od prvog dana kada je izgrađeno BDP, bio je direktor Predrag Dinulović, inače lični prijatelj mog poslodavca iz Zlatiborske, iz Vukice Mitrović, dolazio je kod inženjera Sulajdžića i ja sam njemu radio kola i kaže "Ovaj mali će imati propusnicu za svaku novu predstavu". Kad je izgrađeno pozorište i bioskop Avala, ja sam tu gledao svaku novu predstavu '52. i '53. i upoznao Radeta i Oliveru Marković. On je bio lep, crn i izrazit čovek i imao je gard, a ona je bila lepotica.
Kafana kod Beogradskog dramskog pozorišta "Večiti mladoženja" - Ime joj je dao Čkalja, tu su se glumci okupljali, a bilo je dosta kafanica na Crvenom Krstu.
Grčića Milenka - 1951. se sazidala gimnazija u Grčića Milenka, to je bila VI ženska i VII muška.
Vojislava Ilića - Ovde su sve bile straćare, volim što su srušene one starudije pune buba i pacova. I Bulevar je renoviran, mnogo je lepo.
Akademik Mihajlo Kalenić: Otac mi je poginuo kod Lapova. 900 Nemaca je njima poginulo, ali 450 vojnika je naših poginulo, među njima i 5 oficira - moj otac, a onda su Nemci od zarobljenih vojnika saznali ko su bili i odakle oficiri.
Juna meseca su došli kod nas u Đerdapsku i izbacili nas na ulicu, jer je naš domaćin poginuo protiv Nemačkog Rajha.
U Golubačkoj je pravio moj prijatelj Gojko kuću. Bio je prazan plac u broj 2. Sada je tu napravljena nova kuća...
Ja sam u Branka Krsmanovića ulici, ali sam imao veliku kuću u Milana Rakića kod Olimpa sa tri etaže, 360 kvadrata. 120 kvadrata mi je bio boravak. To sam ja pravio po američkom projektu, jer sam mnogo voleo ljude, voleo sam da se iz kafane preselimo kod mene i tu smo dizali ustanak i tu se pravila fešta. Međutim stari umiru, supruga mi je obolela, kćerke se udale: Vesna je završila pravo, Jasmina prosvetu i sad predaje u školi "Jelena Ćetković", i ostali smo moja supruga i ja da se jurimo u 3 etaže. To je ogromno, tu su bile velike režije, a ja sam uzeo penziju. I naiđe čovek iz Sirije i on to meni isplati i ja kupim stan ovde u Kalenićevoj Vesni, kod Cvetka Jasmini i sebi u Branka Krsmanovića.
Sastajemo se tu kod mene, ja dovodim ove moje penzionerke da im pevam. Mnogo volim da se družim. Ljudi ne veruju da ja imam toliko godina. Ja sam napravio ugovor sa Svetim Petrom do 92. Tako mi je lepo, posle toga počinje čovek mentalno da se gubi. Meni je sada vid najslabija tačka i žao mi je što sam izgubio vid - vozio bih kola, išao bih po izletima, ovako moram da plaćam sve to. Evo sad bih otišao neka 3-4 dana sa nekom svojom penzionerkom da lepo provedemo ovo hladno vreme u banji Vrujci, banji Vrdnik...
Bioskop "Slavija", sad je tu onaj parking, a nekada je izgledalo lepo.
Jagićeva ulica – tamo sam učio u Filip Višnjić školi. Malu maturu sam tu završio i otišao sam u Vukicu Mitrović.
