KULTURKLAMMER | centar za kulturne interakcije : Dan 1

Ja mislim da je naša poliklinika, moja bivša, najlepši dom u Beogradu. Nalazi se u Proleterskih brigada 57. Najlepše uređena zgrada.

A inače ta zgrada je pre rata bila porodilište. Tu je pala bomba i puno porodilja sa bebama je poginulo. Tu do današnjeg dana, čini mi se do prošle godine, dolazila su dva čoveka 6. aprila kada je bilo bombardovanje i donosili su vence za svoje umrle. A Gradska skupština je počela da donosi vence u novije vreme i uvek na dan kada je ta zgrada srušena postavljaju vence. Mislim da ne postoji nikakva ploča koja govori o tom događaju.

- Tamo gde je sada Andrićev venac, bila je trolejbuska stanica. A, preko puta ove trolejbuske stanice, gde je ovaj prelaz, u Maršala Tita br. 5, tu je svaki dan princ Đorđe, što je bio eliminisan, sa beretkom, čekao trolejbus da ide kući gde je stanovao. Gde je išao ne znam ali tu mu je bila stanica da ide kući.

-    Verovatno je iz Dvora išao.
-    Moj otac, majka, svi smo znali da je on princ. Bio je u Nišu u bolnici, a posle Oslobođenja je došao ovde.
-    Inače, lečio se u Železničkoj bolnici, ja to znam pošto sam bila lekar i u to vreme radila, i on i njegova supruga.
-    Jedini velikaš koji nije imao pratnju i slobodno se kretao beogradskim ulicama i koga su svi pozdravljali.
-    Uvek crnu beretku. Ljudi su ga pozdravljali, ljubili ruke – mi kao deca : „Ljubim ruke.“

- U Skerlićevoj, odmah iza Nebojšine, preko puta biblioteke ste imali malu prizemnu zgradicu koja je bila kuća Đorđa Jovanovića, brata Paje Jovanovića. To je kuća koja je dugo bila prazna jer nije imao naslednike. Jednog dana se ja vraćam sa pijace i jedan čovek merka tu kuću, a iz kuće su toliko izrasle smokve da su izašle na ulicu. On me gleda i pita „Gospođo, vi ovde negde stanujete?“, ja kažem „Stanujem“. On kaže: „Pa znate, bilo bi fino da se kuća malo uredi.“ Ja kažem: „To pitajte Zavod za zaštitu spomenika kulture jer treba da bude u njihovoj nadležnosti.“ On: „Je l’?“ Ja: „Da, to je bio jedan čuveni skulptor.“ A kuća je interesantna po tome što joj je centralni deo sav u staklu, to mu je bio atelje, a gore je bio stan. Sa strane na zgradi na pročelju ima dve male niše u kojima su ljudske figure, to je minijaturno ali je toliko lepo i toliko skladno da je to za priču. Na Vračaru, posebno u tom delu gde sam ja živela, su uglavnom bile male kuće i to je imalo svoju draž. Nije bilo kao sada, da svako ko ima puno para mora da podigne makar za pola sprata veću zgradu, pa pravimo stepenice umesto ulice.

- A u produžetku u Njegoševoj, iza prelaza u Beogradskoj, tu mi penzioneri zgrade idemo, u tom delu sa leve strane bile su tri prelepe privatne kuće od kojih sam u jednoj ja stanovala. Tri tu, pa je posle išao ovaj naš ambasador. To su sve slistili, srušili i napravljen je vojni blok. Ta velika zgrada od početka naše ulice, pa do kraja Braće Nedića to je sve vojna zgrada, tu su sve prelepe porodične kuće sa dvorištem i cvećem bile srušene. Čini mi se da je to bio najlepši deo. To je Njegoševa ulica, od Beogradske, seče Beogradsku i ide dalje Njegoševom prema pijaci. Tu od 33, 35, 37 sve su bile porodične kuće. Tu je sad vojna zgrada i tu su dole kafići, knjižare i šta ja znam.

USTANIČKA ULICA - Počinje odavde negde, od Južnog bulevara. Vrh je Šumice, to više ne postoji. Negde na sredini te ulice je bila samoposluga i završetak trolejbusa br. 13. Ustanička 60 je bio kraj. Tu je bio među prvim bioskopima u Beogradu, kod Dušanovačke pijace. To je bio kraj Beograda, a odatle ta ulica je vodila u Šumice. To je bilo posečeno i to je sad Konjarnik.

- Je l’ se sećate vi ispred Skupštine i u ulici Kneza Miloša, to je sve bio drvored. Sve su to isekli ispred Skupštine i celom ulicom Kneza Miloša da bi proširili ulicu. Svi smo pisali peticiju, i Opština i Sindikat su bili jaki ali Vlada nije slušala. Uvek ima neki borac koji pokrene akciju, ali ništa. To je bilo planski da se proširuje ulica. To je žila kucavica, oni su je proširili. Znam i kad je Dvor bio ograđen sa zelenom ogradom od gvožđa. Tu, na ćošku Dragoslava Jovanovića bila je kapija i stražarsko mesto. Moj svekar kad je došao u Beograd, ide dole pa se hvali „Znaš li bre tito moj gde me doveo, da sedim u kraljev dvor.“ On je tu sedeo na klupi i za njega, čoveka iz onog veka, to je bilo nešto - da sedi u kraljevom dvoru. Posle su skinuli ogradu i pustili narod da slobodno šeta.

- Meni se to svidelo, ruku na srce, lepa je bila ta ograda, ali dobila se neka širina, prostor, neki vidik lepši.