Dan 11

Danas smo imali neočekivanu i vrlo uspešnu radionicu. Pokazalo se da je Novi Beograd teško saglediv u okvirima onoga što je potrebno za naš projekat – veliko naselje sa puno različitih mesta okupljanja, koja se rasprostiru, smenjuju i čak zadiru jedna u druge. Pregovaranje u jednoj rizomatskoj atmosferi bilo je preveliki izazov za nas i na kraju nismo uspeli da zakažemo radionice sa građanima u ovom delu Beograda, ali zatekao nas je iznenadni poziv da ih posetimo tako da smo iste nedelje zbog želje da radimo sa njima, završili posetom jednoj grupi u lokalnom restoranu. Opremljeni saznanjima dobijenim tokom posete gradskom arhivu, koji se takodje nalazi na Novom Beogradu, uputili smo se u klub penzionera u Bloku 70, koji nas je sačekao pun igrača šaha, domina i karti. Dočekala nas je Jelica, koja upravlja ovim pretežno muškim mestom, koja nam je pripremila teren za rad izvukavši stolove, ljude, čak i svoje lične priče za naš projekat.

Puno ih je došlo da razgovara sa nama u pauzama između igara, neki su bili tu sve vreme, slušali druge ili davali dopune za lična tumačenja lokalnog kraja, tako da smo na kraju bili izmoreni više nego posle bilo koje radionice koju smo do sada održali. Bilo je pretoplo, zadimljeno i  bili smo u senci, ali beleške i slike na zidovima kluba su se zamutile u jednom trenutku pa smo odlučili da završimo. Posetićemo Jelicu i njenu ekipu jednom, ali tada ćemo samo svratiti na kafu jer je ovo bilo zahtevno za nas u svakom pogledu. Ipak, puno smo dobili od raznovrsne grupe ljudi iznad 50 godina koji su nam svojim pričama više ilustrovali raspad Jugoslavije nego vreme socijalizma jer su mnogo više pogođeni trenutnim društvenim okolnostima u Srbiji nego što su impresionirani boljom prošlošću kada je Novi Beograd bio u izgradnji i kada su dobijali stanove na osnovu svog zaposlenja. Oni su razočarani, poraženi I sa malo nade za budućnost, ali drže se zajedno, još uvek – mala oaza koju su napravili mogla bi da se proširi unaokolo...