Upoznali smo još jednu fantastičnu grupu penzionera – aktivni (na radionicu su došli sa rekreacije koju samostalno organizuju), organizovani (sa sobom su doneli fotografije da nam pokažu da su sa pažnjom čitali naš poziv za radionice) i srećni što će se angažovati oko našeg programa. Oni poznaju i cene svoj kraj koji je ispunjen kompleksnim istorijama o precima koji su izgubili svoje posede samo zato što su bili dobrostojeći. Ne samo da su im Nemci oduzimali bogatstvo, već ih je i nekadašnja komunistička vlast proglasila izdajnicima – biti bogat posle rata nije označavalo samo nečiji loš ukus, bio je to i razlog za ponižavanje.
Ipak, ovi ljudi nisu kivni i to je vrlo upečatljivo u današnjoj Srbiji koja je očajno siromašna. Država bi mogla da razmotri određene zakonske mogućnosti za finansijsku kompenzaciju ali šta radi neko kada Vlada njegovu privatnu kuću proda stranoj ambasadi? Ta zemlja je sada strana.... Privatno postane javno a zatim otuđeno, kao katkad i sve ostalo ovde. Razlog za pokretanje našeg projekta je da se korišćenjem sopstvenih resursa razvije lokalni, funkcionalan, dugoročni metod života u zajedništvu.
Pronašli smo i optuženog za krađu lubenica iz zemunske priče! Gospodin koji je kao mladić izvlačio lubenice iz čamaca kojima su ih dovozili iz Srema bio je na našoj radionici. On je stanovnik Savamale, siromašnog dela Savskog Venca koji se nalazi uz reku. A tek priča o snimanju filmova u tom delu grada koju ćemo imati prilike da čujemo kada nas bude poveo na svoju turu. Heroj iz komšiluka koji ulepšava svoj kraj sopstvenim snagama tako što označava, čisti, komunicira sa nadležnima. Ponovo smo pronašli pojedince koji pokušavaju da nas održe okupljenim na divan način, dovoljno je samo da posmatramo i nagradimo ih s vremena na vreme.
O TOPČIDERSKOM BRDU, SENJAKU I SAVAMALI
- Sada su izbrisali da postoji Topčidersko Brdo, sada smo postali Senjak. Senjak je bio, to se zna da ne pričam priču. Mi smo sada Senjak, a Užička i Tolstojeva verovatno pripadaju Dedinju. Ne, one pripadaju Topčiderskom Brdu, a Topčidersko Brdo naselje se prostire do Muzeja kralja Petra i tu ova linija negde ide, ali to je Senjak. A mi kao naselje postojimo. - Ja bih da se nadovežem, pošto otprilike isto poznajemo materiju, ja lično poznajem Senjak. Senjak je bio do Senjačke. Tu je neka prividna granica. Meni su i otac i majka odavde, doduše otac je sa Mostara. Nekad je ovde postojao Mostar lokalitet, Senjak i Topčidersko Brdo. Znači Mostar je bio otprilike do BIGZ-a, do pumpe, do Senjačke je bio Senjak, a sve gore je bilo Topčidersko Brdo. I uvek je postojala ta neka, što ja kažem, granica, to se znalo. I ljudi koji su tu živeli, starosedeoci to znaju. Međutim, upravo što kažete to je već počelo da se briše jer jednom je nekom palo na pamet da poveže Topčidersko Brdo i Senjak, što je iluzorno, nemoguće.
- Ne samo da poveže, nego da izbriše.
- Da, da izbriše postojanje Topčiderskog Brda.
- Pa onda neko kaže „Ja stanujem na Senjaku.“ Ja nikad nisam stanovala na Senjaku, ja sam rođena na Topčiderskom Brdu.
- Ja imam jedno pitanje, kako se zove sveobuhvatno Senjak pošto je on na kraju jednog dela?
- Senjak se zove Senjak.
- Ma ne, sve ja znam, ali to je sve Savamala.
- Ne, Savamala je potpuno drugo, Bara Venecija je drugo.
- Sarajevskom ulicom je počinjala Savamala, tu je bila Bara Venecija koja je isušena kad se iskopao Prokop.
- Pa valjda ja znam, ja proučavam, rođen sam tu – Savamala počiva od Nebojšine kule do Senjaka, to je granica.
- Do Senjaka. A gde je granica Senjaka?
- Savamala je do Senjaka, sad ja ne znam tačno gde.
- To je do Sarajevske, do „Monopola“.
- Pa Sarajevska nije Senjak.
- A znate gde je Senjak bio?
O Topčiderskom Brdu, Senjaku i Savamali
KAKO SE TO DESILO DA SU AMBASADE DOŠLE BAŠ U OVAJ KRAJ?
-Ja ne znam kako jer u to vreme još nisam bila rođena kad su, na koji način su to uradili, prekrojili vlasništvo nad tom kućom. I koliko ja znam Moša Pijade je tu kuću sebi uzeo i oni su napravili dokumenta i kad je on umro njegova žena je to prodala državi Argentini. U Andre Nikolića, to je ona bela zgrada sa bazenom za kupanje pored Muzeja afričke umetnosti. Ceo plac Muzeja afričke umetnosti i kuća, to je sve jedan plac i skroz tamo na četiri ulice.
-Ja imam tapije za taj deo.
-I kako se naziva?
-Ne znam, moram da pogledam. Ja imam u Andre Nikolića jedan veliki deo brda. Doneli su zakon da gde god su strane ambasade, to se ne vraća. A mi imamo sreću da nam je u porodičnoj kući rezidencija Argentinske ambasade i možemo samo da mašemo papirima žutim.
-Ceo taj deo, od Egipatske ambasade, koji obuhvata i Muzej afričke umetnosti, to je bilo vlasništvo Alekse Novakovića, prvog vlasnika tog celog dela.
-Posle toga je Blagojevića i onda šta se dalje dešavalo ne znam, tek ne možemo ništa da uradimo. Nikad to nije bilo, nema papira da su ti oduzeli.
-Ja znam priču o našoj kući, da su Nemci posle Drugog svetskog rata tražili kuće koje imaju bazen. Da ne bi ušli u našu kuću, naši su zatrpali bazen. To je možda neko merilo jer kuće na Senjaku su kvalitetnije nego u drugim delovima grada.
- Meni je muka kad vidim bazen, plavi divan bazen i belu kuću.
-Isto, mi ne možemo da uradimo ništa jer je Mošina žena prodala kuću državi Argentini. U novinama su skoro dali da sve vile u kojima su strane ambasade, rezidencije ili nešto slično ne potpadaju pod restituciju.
SAVAMALA
-Ja sam u Kraljevića Marka ulici, tu sam rođen i tako. Ja mogu da kažem, niko ne zna da u Beogradu ima najstarija vinova loza koja je stara 60 godina i to baš u centru Savamale. I to baš u Beogradskoj zadruzi, u dvorištu gde je režiser stanovao. Mogu uvek da vas vodim da vi vidite to, stvarno. 60 godina vinova loza.
- Gde je ta loza?
-U Travničkoj ulici, pa gde je Beogradska zadruga ona najbolja, Luke Ćelovića.
-A, Luke Ćelovića.
-Ima 56 raznobojnih mermera. Inače tu svojevremeno snimali se filmovi, to je kao bolje od Činečite i Holivuda. Svakih mesec dana, nema dva dana u mesecu da bude slobodno. To je bilo stvarno, to sve Italijani koristili. Inače gore bili razbiveni prozori i golubovi ulazili, pravili nered, ovo ono, ima i mrtvih, oko dva metra ima tamo. I sad kad je bio Oktobarski salon, ja sam bio heroj Oktobarskog salona, moje slike su bile tamo i onda sam dao predlog da ja sam to očistim. Međutim oni su kazali, ma kakvi to treba tender. Tender treba ovo ono, a ja sam hteo to sve onako samoinicijativno, volonterski.
-Čistio si Savamalu, tablu si stavio o svom trošku.
-Jedino obeležje Savamale tamo kod Brankovog mosta, tu stoji. To sam ja platio lično. Drugo, dogurao sam vodu. Opštini Savski venac sam objašnjavao tri godine „Treba voda od Kalemegdana do Senjaka uopšte nema nikakva česma ono usput.“
-Da ljudi popiju, da se osveže.
-I to su oni stavili.
-Jedva.
-Dvadeset isto klupa, sve su nam sad pokrali kad su pravili biciklističku stazu. Ja sam jedini u opštini bio protiv milicije da tu bude stacionirana, ona je trebalo malo dalje da bude kod starog mosta. Mogu automobili da im dolaze, odlaze. A ono je krt mermer, samo je predviđen za šetnju pešaka, oni sve izlomili.
O Savamali
-Ja mogu da vam ispričam ukratko kako se Beograd snabdevao mesom. Ja stanujem u zgradi u Savamali, rođen sam tamo. Svojevremeno je bila teretna stanica, vagonima su dovozili stoku, živu stoku jer u ono vreme nije bilo prevoznih sredstava, pedesetih godina. I onda sa vozom dođu, mala stanica, istovaraju krdo od preko 1000 grla. I oni bičem, ovo ono, teraju sve prema stanici tj. klanici kod Pančevačkog mosta. I onda usput snalažljivi ljudi su otvarali svoje kapije od kuće i uteravali neko od goveda i zatvarali. Snalažljivost je bitna. To je vrlo interesantno, to niko ne zna, ja sam bio učesnik, gledao sam to sve. Bio sam mali, ali sam prvi otvorio vrata i on sam ode. I ujutru, imao sam drugove koji su imali svoja kola i oni tamo ne znam za koliko prodaju i posle celu nedelju išli u bioskop s tim parama. Do klanice je sve to išlo, jedno june tamo, drugo tamo, ne može, sve je to razuzdano bilo, i kerovi laju to sve usmeravaju. To je vrlo interesantno bilo, ja to pričam ovako.
DECA
Otac mi je radio u Saveznom MUP-u, i posle oslobođenja doselili smo se ovu takozvanu Udbinu zgradu u Bulevaru Vojvode Mišića. Gradili su je nemački zarobljenici, po ruskom sistemu. To je stvarno stara gradnja, masivni zidovi, debljina, da ne kažem stvarno izuzetno su kvalitetni. Prva od najvećih zgrada u Beogradu.
Meni je ostalo u lepom sećanju to da je u to vreme bilo jako puno dece. Ja sam stanovala u drugom ulazu, u trećem ulazu ja mislim da su oni bili najbrojniji, u jednom ulazu je bilo 125 dece. Mi smo se toliko lepo družili, bili smo skromni.
- Beograd nije više ono što je bio. Sad je doseljeno pitaj Boga odakle. Pre je bilo, znalo se lepo, miran grad bio. Niti koga znaš u zgradi, sve je to pomrlo, otišlo. Starih ljudi više nema, nema tog druženja. Imam jednu baku, 86 godina, koja je isto komšinica, gore eto nju imam. Što odem kod nje danas i što pričamo i što ovako, nema ljudi, pomrlo je to sve ili bolesno ili nemoćno. A to su sad došli sve neki Bože sačuvaj, bacaju đubre, neće ni da čiste, neuredno je.
- Noćni život celog Beograda prebačen je na Savamalu i uopšte ne može da se spava.
- Žalimo se pa očiste, čistili smo i sami, svako oko svog stana počisti, a sad nam Stambeno čisti. Platili smo i onda nam čiste. Pre smo sami to održavali, i udružimo se ono očistimo nas nekoliko. Lepše je vreme bilo, ljudi su se cenili, poštovali. Sad ne ceni niko nikoga. Neki magistar, ti "Dobar dan", ono fino, kulturno, sad se deca nikom ne javljaju, sad su svi na kompjuteru, nema dece.
- Nema toliko dece. Koliko je bilo u jednoj zgradi, u jednom delu zgrade. Šta znači danas na Senjaku imati samo jedno odeljenje, a u moje vreme jedanaest odeljenja, zajedno smo rođeni 1947, moja generacija je u pitanju. Jedanaest čini mi se da je bilo odeljenja. Otuđenost je stvar navike. Navikli smo se da naša deca sasvim drugačiji pogled imaju, i deca naše dece opet nešto sasvim deseto.
