|
|||||||||||||||||||||
|
|
Dan 9Pokupili smo pojedinačne priče od ljudi koji su želeli da ih podele sa nama. Prvo smo otišli da posetimo Tambin lični arhiv, a zatim smo ga poveli na Dorćol koji je otelovljenje tog arhiva. Pričao je o svojim sećanjima na gimnazijske dane i ragbi zajedno sa Blagojem koji je pozvao i Raleta, igrača aktuelne srpske ragbi lige. Imali smo direktan uvid u način na koji su povezani stari i novi ragbi igrači, pošto su živnuli oko nas, razgovarajući o starim igrama i planirajući posetu novim. Pozvani smo na šampionat koji počinje 11. avgusta i bićemo tamo da učimo i navijamo.
 Onda je došlo vreme za Zemun. Jedan od naših penzionera, koji je govorio na prvom okupljanju, pozvao nas je da nam kaže da ima još dosta toga za nas i da bi želeo da nastavi svoju priču o Zemunu. Sa zadovoljstvom smo prihvatile poziv i već na ulazu dobile cveće! Stari gospodin koji se predstavio nakon što nam je poljubio ruke ovaj put je potvrdio svoj pristup u definisanju Zemuna kao nekada džentlmentskog kraja. Govorio je o konjima i trgovcima, o lokalnoj filantropiji, vremenima u kojima bismo i svi mi sada voleli da živimo.  Na prvom tornju sam učestvovao na montaži antenskih sistema, a toranj je gradio „Ratko Mitrović“, firma. Ja sam ’71. godine bio na Avali, onaj UHF gde su one crvene bandere, to sam ja montirao sa mojom ekipom. Pre toga sam montirao na Jastrebcu, na Čotu i treća je bila Avala. I sad se penjem još uvek, zovu me tu i tamo. E sad samo ja nemam više kondicije koje sam imao ranije. Recimo, na čotovski stub koji ima 101 m peo sam se za 6 minuta i 15 sekundi. A sad bi mi trebalo ceo sat da se popnem.
Kad je počela obnova Ovčara, Čota i Avale pre tri godine, direktor iz emisione tehnike me pozove i kaže „Treba nam stare garde. Vas više nema, mnogi su ili pomrli ili otišli u Kanadu, Ameriku. Bi li se ti uključio da obučiš ove mlade ljude onom poslu koji ste vi radili ranije?“ Ja sa zadovoljstvom prihvatim i onda napišem jedan tekst „Od ovog posla ne očekujte materijalnu dobit, ali očekujte veliku afirmaciju ako savladate ovaj posao, trebaće za ubuduće.“ A kako formirati ekipu? A s druge strane Filipa Višnjića kad idete iz Cara Dušana s leve strane i Alaska to je njegovo, a desna strana Filipa Višnjića, tu je bio Kosta Petrović, milioner Zemuna. Imao je vilu „Marta“. Ta cela njegova ulica, s leve strane Prizrenske, a s desne strane domovi slepih i njihove radionice, imao je sedamnaest velikih oraha. Ja sada mogu da vam dam sliku gde je koji stajao – pred vilom su bila tri, pred mojom kućom jedan, kod drugih dva... Sve od početka Albanske ulice do broja 11 su bili orasi. Imamo uspomenu na mlinove koji danas ne rade.  Iz privatne kolekcije Radosava Popovića
Imali smo valjaonicu lima. Ona je građena 1938, 39. godine, došli su stručnajci Česi. Proradila je ’39. To je bila fabrika, puno zaposlenih, Valceri, Klimt, Haudek, Černi, Kubička, koliko ih ja pamtim. Imali smo kožaru. Tu sam pomenuo Pregrevicu. Pregrevica je duža od Ugrinovačke, neka izvine ko god hoće. Ugrinovačka ulica se završava do auto-puta. U Pregrevici od škole „Nada Dimić“ su bile dve klanice „Švarc“ i „Lorenc“. Pored te kožare u Zemunu postoji šest ciglana. Dve ciglane su kod Bruna Mozera, jedna u Pregrevici pored kožare. I imali ste još tri u Batajnici. Pored toga, u Cara Dušana je bila klanica konja i druga na Batajničkom putu. Po oslobođenju kad sam došao, kao vojno lice sam se demobilisao, zaposlio sam se u preduzeću „Zmaj“. Taj „Zmaj“ se spojio sa „Avalom“ i „Šumadijom“ koja je bila na raskrsnici kod Mostarske petlje i koja je sa „Avalom“ preseljena i stvorio se „Zmaj“. To su bile hale milicije i još za doba Rankovića je trebalo nešto da se napravi, ali to je ostalo i pretvorilo se u proizvodnju mašina, kombajna, prikolica itd.
|
||||||||||||||||||||
